Чарна Николић
Дневник из изолације
Закорачивши у ванредно стање, суочили смо се са интензивним осећањем да време, једноставно, не тече и да смо у њему заробљени на неодређени период. Били смо приморани да успоставимо нове рутине. Осећали смо се угрожено, неспокојно и трагали смо за уточиштем, за чулним и емотивним агенсима који рекреирају осећање среће и сигурности. Пошавши од тога да моја соба за мене представља неку врсту уточишта, инспирацију за ову серију фотографија проналазим управо у личним симболима сигурности. Одвајање од спољног света доживљавам као стање посвећености сопственој интими (гитара, јорган, кафа и сл.) – при чему се простор интимног постепено проширивао и прерастао у поспољену интимност. Стога, мој дневник из изолације посвећен је испитивању нове нормалности са којом смо суочени.